Kod nas Srba je sve crnobelo. Ili je u gradu sve super, lagan život, sve na dohvat ruke a na selu je blato i nema posla. Ili je na selu mir i tišina, raj Božiji a u gradu je gužva, smrad i glad. Nijedno od toga nije istina.


Ja sam rođen u gradu, odrastao na selu radeći sve poslove na njivi i oko stoke, onda otišao da studiram u gradu, 7 godina živeo u Atini, sad sam u Beogradu. S obzirom da mi moj IT posao omogućava da mogu da ga radim sa bilo kojeg mesta, mogu opušteno da se preselim na selo i da uz minimalne troškove radim sve ovo što sada radim u gradu, negde u prirodi lagano radim na svom računaru. Ali nemam gde. Migracija iz grada u selo nije jednostavna kao ni ona iz sela u grad. Nema više fabrika u gradu u kojima vas čeka radno mesto a pogotovo ne za ljude bez odgovarajućih kvalifikacija. Nema ni sa ljude sa fakultetom a kamoli za zemljoradnike.


Isto tako i za selo vam trebaju odgovarajuće kvalifikacije. A i mašine. Makar neka freza sa osnovnim priključcima. Ne možete da zamislite koliko ljudi u gradu nema pojma kako izgeda paradajz ili krastavac pre nego što završi u gajbi. Za ljude u gradu hrana raste i nastaje u supermarketu i ne zanima ih ništa drugo. Najbitniji predmet koji bismo morali imati u osnovnim školama, domaćinstvo, je odavno izbačen. Ljudi ne bi smeli da znaju ništa o hrani niti da razmišljaju o toj temi baš zato da bi multikompanije mogle da im prodaju svakakvo đubre. Npr. meso krava koje se hrane drugim samlevenim mrtvim kravama a ne travom. I posle otkud toliki ljudi oboleli od raka!?


No da se vratim na temu. Ja imam izvodljiv plan povratka na selo na kojem ću da živim od ovog istog posla kojim se sad bavim i dobro zarađujem i živeo sam preko 10 godina na selu i opet sam prilično zabrinut oko cele stvari. Neke stvari treba da se raščiste odmah:


1. Ako niste sami, da li i vaša porodica želi isto što i vi. Deca se lako naviknu na prirodu jer im mozgovi još uvek nisu previše napunjeni glupostima. Kuce, mace, koke, ovo ono. Sa bračnim partnerom već ide malo teže. Ako ijedan član porodice počne sa pričom "bolje nam je bilo u gradu, zašto smo došli ovde" najverovatnije će cela stvar da propadne.

2. Da li imate novac za kupovinu placa od bar 40 ari zemlje i sređivanje kuće u kojoj biste živeli?

3. Da li imate od čega da živite u prvih 6 meseci kad ćete samo da radite a prihoda, a ni prinosa, nema nigde?

4. Da li znate da obavite osnovne popravke na kući, da li se razumete u osnovne radnje u vrtu i na njivi? Za ovo imate obilje literature koje treba da prouče ne samo oni koji dolaze iz grada na selo već i oni koji celog života žive na selu jer većina seljaka danas dosta stvari radi potpuno pogrešno. Moji roditelji npr. Evo moj predlog dve jako dobre PDF knjige MOJ BIO VRT i GAJENjE POVRĆA S LjUBAVLjU

5. Da li imate dobrog komšiju spremnog da vam pomogne? Ovo je najbitnija stvar u svemu jer kad zapadnete u probleme najpre će vam pomoći komšija a najmanje knjige i blogovi.

6. Da li ste svesni da će vam većina prijatelja i rodbine reći da ste ludi? Niko nikome ko je otišao sa sela u grad nije rekao da je budala. Niko to ne želi ni da prizna. Lako se ide nizvodno makar se išlo i u propast. Za uzvodno treba čelična volja. Koliko volje stvarno imate?

7. Čime ćete da se bavite na selu osim rutinskih stvari u vrtu? Ipak vam treba nešto što će vam doneti novac da platite račune za struju, deci knjige, odeću, neku osnovnu mehanizaciju itd. Za neke znam da uzgajaju šampinjone, neki gaje činčile, neko pravi koziji sir i mleko, neko uzgaja neke posebne sorte svinja itd. Sve su ovo unosni poslovi za koje vam ne treba mnogo zemlje i ulaganja.

8. Da li imate plan B koji ćete da izvadite iz rukava kad sve ostalo propadne?



Pričao mi je iguman manastira Đurđevi Stupovi da je neki naš čovek iz dijaspore došao na ideju da otkupi celo jedno napušteno selo podno Sopoćana. Našao je grupu ljudi (8 porodica) koji su voljni da svako po jednu kuću renovira u stilu srpskih tradicionalnih kuća i da tu žive. I sve je bilo tako ali posle mesec dana prva porodica odlazi, sledećeg meseca još jedna i tako jedna po jedna sve dok nisu svi napustili i sad je opet pusto.


Kod mene ljudi kad vide da nemam TV u kući gledaju me čudno a kamoli kad im kažem da hoću da se preselim na selo. Još uvek misle da se šalim.


Imajte na umu i to da vam država neće pomoći. Mi danas imamo paradoks da država pomaže ljudima da odu sa sela u grad dajući subvencije za stambene kredite za prvi stan a obrnuto ništa. Ni dinara. Uz to uporno odbijaju da donesu zakon o zadrugama koji bi omogućio seljacima da se udružuju i izvoze bez posrednika da ih deru. Političarima nekako odgovara da se ljudi polugladni guraju u gradu jer onda zavise od tih političara i koliko će političari da im daju. A ljudi glasaju za one koji im daju nešto, neku crkavicu, bilo šta. Ako živiš na selu i imaš sve što ti treba baš te briga i za izbore i za političare. Čak ni komercijalne banke ne daju nikakve kredite za otkup napuštenih imanja. Toliko o državnoj strategiji pokretanja sela. A ljudi nekako i dalje gledaju u vladu da im nešto pomogne. Niko nam neće pomoći. Alat u ruke, raskrčite njive, povećajte stočni fond, udružite se i čekajte priliku. Arapi sve češće traže da otkupe stoku, Rusi sad traže voće i povrće, stvar počinje da se kotrlja, na nama je da osluškujemo svetske tokove i prilagođavamo se.


Svi samo pričamo o povratku na selo a slabo ko to realizuje. Moj plan znate. Voleo bih da čujem i tuđe planove i probleme na koje nailaze. A bilo bi još bolje da čujemo priču ljudi koji su to već uradili, kako su uradili i kako im je sad. Šta rade itd.


Iskreno mislim da će se sve jako brzo okrenuti. Cena obradive zemlje će naglo skočiti jer će i cena hrane naglo skočiti. Treba kupiti zemlju dok još možemo i pre nego što je stranci pokupuju. Život u gradu će za mnoge uskoro biti pakao.

Ako ste sve ovo pročitali onda stvarno imate jaku volju.


Uzdravlje!





Božo Jovičić


Tekst preuzet sahttp://bozojovicic.blogspot.ch/